Rajko Mitic je rodjen 6.septembra 1922.god. u Dolu kraj Bele Palanke.
Igrao je za Košutnjak (1937-1938), zatim za BSK (1938-1944), da bi u Crvenoj zvezdi (1945-1958) postao uzor i zvanicno prva legenda, odnosno prva zvezda kluba.U dresu Crvene zvezde odigrao je 572 meca, od toga 231 prvenstveni i 39 u nacionalnom kupu i postigao ukupno 262 gola.

Dres reprezentacije nosio je 59 puta i postigao 32 gola. Uspešan kao šef strucnog štaba Crvene zvezde punih šest godina, bio je još uspešniji u ulozi saveznog kapitena, vodeci reprezentaciju 34 puta. Još kao aktivan fudbaler, s pocetka pedesetih, bio je komentator "Sporta" i kasnije, dugi niz godina, sve do penzionisanja, ugledni hronicar revijalnog nedeljnika "Tempo".

Kada je 1983. penzionisan posvetio se aktivno volonterskom radu u Crvenoj zvezdi, gde je dugo bio clan najužeg rukovodstva i u dva mandata potpredsednik Skupštine kluba. Danas je aktivan i u Savetu veterana, zajedno sa asovima iz svoje i kasnijih generacija Crvene zvezde.

Bio je veliki as Crvene zvezde, fudbaler i džentlmen u kopackama, poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost s pocetka pedesetih prerasla je u legendu i prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten Crvene zvezde i jedan od dirgenata i najboljih strelaca reprezentacije kojoj je punu deceniju davao poseban pecat.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukaoprotivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za Rajka Mitica nikad nije predstavljao nadmetanje u snazi, vec prostor za igru i demonstraciju veštine. Jednostavno: voleo je fudbal, prenoseci ljubav i fer - plej na svoje drugove, na protivnike i navijace svih boja.

Crvena zvezda i reprezentacija su, po atraktivnosti i majstorstvu imali, u mnogo cemu, i boljih fudbalera, ali Rajko Mitic bio je jedan poštovan i neponovljiv zbog izuzetnih ljudskih i sportskih vrlina.

Poceo je da igra fudbal na livadama Košutnjaka, u maju 1938. postao clan juniorskog tima tada šampionskog BSK-a, da bi dve godine kasnije, u mecu protiv Viteza, debitovao za prvi tim na mestu centarfora. Debitant je postigao pet golova! Drugi svetski rat je zaustavio njegov fudbalski razvoj, da bi 1944, zajedno sa Predragom Djajicem i Jovanom Jezerkicem, nastavio da igra za inženjerijsku brigadu ciji je borac bio. Kada je 4 marta 1945. osnovana Crvena zvezda, Rajko Mitic je ubrzo postao kapiten tima i crveno-beli dres ponosno nosio 14 prvenstvenih sezona.

Kao kapiten i istinski vodja tima osvojio je pet titula prvaka (1951,1953, 1956,1957. i 1959) i cetiri trofeja u nacionalnom kupu (1948,1949,1950. i 1958). Najradije se seca prve titule prvaka, osvojene u dramaticnom finišu, kada je prvoplasirani Dinamo u poslednja tri kola popustio i dozvolio Crvenoj zvezdi da trijumfuje zahvaljujuci boljem kolicniku - 0,018 golova! Veliku dragocenost predstavlja u karijeri Rajka Mitica, prema sopstvenoj oceni, i tri puta uzastopno osvajanje nacionalnog kupa.

Prakticno nikad nije izostao sa terena, izuzev 1947.god. kada je posle operacije meniskusa morao na rehabilitaciju. Cuvajuci druge, Rajko Mitic je cuvao i sebe, cak i u najtežim okršajima. Zvanicno je 29.novembra 1958.god. prestao da igra, posle finalnog meca za kup, koji je Crvena zvezda ubedljivo dobila /4:0/, u 36. životnoj, ispracen ovacijama sa Topciderskog brda.

Kao kapiten, najcešce se seca dve svoje odluke koje su podelile fudbalsku javnost. Prvi put, kada je zbog nedolicnog ponašanja poslao u svlacionicu svog najboljeg prijatatelja Branka Stankovica. I, drugi put, 7.aprila 1957, kada je u Splitu u mecu protiv Hajduka povukao ceo tim sa terena, pošto je baceni kamen s tribina pogodio u glavu Boru Kostica.

U 71.minutu tog inkrimisanog meca, rezultat je glasio 1:1. Disciplinski sud FSJ je kaznio sve fudbalere Crvene zvezde /izuzev Beare i Kostica/ sa po mesec dana zabrane igranja, ali se klub nije žalio i Rajko Mitic je u najpozitivnijem smislu delovao na šokiranu fudbalsku javnost.

Debitovao je za reprezentaciju 9.maja 1946. u Pragu, kada su Jugosloveni nadigrali Cehoslovake ( 2:0 ) i odmah postigao gol. Do kraja reprezentativne karijere bio je strelac 32 pogodka.

Noseci dres nacionalnog tima, tri puta je postigao het-trik, i to 1950. protiv Danaca (5:1), 1952.god. protiv Indusa (10:1) i 1953. protiv Velšana (5:2) u Beogradu. Cesto je govorio, ni danas ne propušta da podseti, da mu je najdraži gol u reprezentaciji onaj protiv Engleza /1:0/ u Beogradu 1954, možda i zato što je "stigao" u poslednjim minutima igre i bio gol odluke.

Ucestvovao je na dva olimpijska turnira -1948. u Londonu 1952. u Helsinkiju. Oba puta je osvojio srebrnu medalju. Bio je kapiten nezaboravnog, legendarnog olimpijskog tima iz 1952./Beara, Stankovic, Crnkovic, Cajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitic, Vukas, Bobek, Zebec/. Posle dva dramaticna meca protiv SSSR, u onom drugom Rajko Mitic je postigao prvi gol i otvorio put znacajnoj pobedi 3:1, u vreme Informbiroa i napada Staljinovog režima na našu zemlju.

Ucestvavao je i na dva Svetska šampionata, 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj, ali mu nijedan nije ostao u prijatnoj uspomeni. Pred mec protiv Brazila na "Marakani" u Riju, izlazeci na teren podzemnim hodnikom naglo je podigao glavu na stepeništu i temenom udario u gvozdeni poklopac! Usled velike rasekotine i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoc i pojavio se na terenu tek u drugom poluvremenu.

Gol Ademira u 3.minutu nije ni video. Tada nije bilo zamene fudbalera, naš tim je hendikepiran pretrpeo poraz (2:0), ali se do kraja casno i ravnopravno nosio s Brazilcima.

Jubilarani 50.mec u reprezentaciji proslavio je na Svetskom šampionatu 1954. u Švajcarskoj, u duelu protiv Nemaca (kasnije prvaka sveta), koji je nesrecno izgubljen (0:2), iako je protivnik bio nadigran. Poslednji mec za reprezentaciju odigrao je 29.septembra 1957. u Bukureštu, protiv Rumuna (1:1) , kao centarfor koji je u tom trenutku bio star 35 godina i 27 dana.

Šef strucnog štaba Crvene zvezde bio je od 1960. do 1966., kada je postao clan selektorske komisije FSJ. Zatim je, kao savezni kapiten, vodio reprezentaciju 34 puta, od 23.aprila 1967. do 18. novembra 1970.god. Najveci uspeh kao selektor postigao je u Italiji 1968, kada je naša reprezentacija, predvodjena Draganom Džajicem, osvojila srebrnu medalju, jer je Švajcarac Gotfrid Dinst zlatnu poklonio domacinima!