DELIJE-KLENJE

Dragan Džajic
Treca Zvezdina zvezda

Dragan Džajic je rodjen 30. maja 1946.god. na Ubu. Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je 6. maja 1963. i odigrao rekordnih 590 meceva, postigao 287 golova (od toga 305 prvenstvenih meceva i 113 golova). Sa Crvenom zvezdom je kao fudbaler i kapiten (od 6.avgusta 1966) osvojio je pet titula prvaka 1964, 1968, 1969, 1970. i 1973 i cetiri trofeja u Kupu 1964, 1968, 1970 i 1971.

Džajic je, dakle, kao fudbaler osvojio tri "duple krune", što je takodje rekord vredan pažnje. U evropskim kupovima je odigrao 32 meca i postigao devet golova, od kojih je nezaboravan onaj protiv Ujpešta 1971. u Beogradu, koji je ušao u antologiju najlepših golova u Kupu evropskih šampiona. Dve sezone (1975 i 1976) proveo je u Bastiji, gde je za francuskog prvoligaša odigrao 80 meceva, vratio se u Beograd i u Crvenu zvezdu, ciji je dres poslednji put nosio 28. maja 1978. u Mostaru.

Dragan Džajic je u nacionalnom A-timu debitovao 17. juna 1964.u Beogradu, u mecu protiv Rumunije (1:2) i igrao (ukupno 85 puta) sve do 16.septembra 1979, kada se rastao s reprezentativnim dresom u prijateljskom mecu protiv Argentine (4:2) na našoj "Marakani". Izuzetno cenjen i popularan, Džajic je 1979. prihvatio ulogu tehnickog direktora kluba sa kojih je postigao (Bari i Tokio 1991) najvece uspehe u istoriji Crvene zvezde. Prvi mandat predsednika Crvene zvezde, u tešim finansijskim uslovima i sa neadekvatinim igrackim kadrom, okoncao je sa dve titule prvaka i dva trofeja u kupu, da bi pre godinu i po dana ponovo, gotovo aklamacijom, prihvatio i drugi mandat na funkciji predsednika. Kao igrac ucestvovao je na Svetskom šampionatu 1974. u Nemackoj i na dva Kupa evropskih nacija - 1968. u Italiji (najzaslužniji za srebrnu medalju) i 1976. u Jugoslaviji.

Vitak, sa dugim korakom, elegentan u svakom pokretu, neshvatljivo hitar i sa filigranskom tehnikom driblinga i udaraca, Dragan Džajic je, iako izrazit levak bio kompletan fudbaler najveceg svetskog formata. Znao je majstorski da se u punom trku pred protivnikom za trenutak zanjiše, da ga saceka da stane na "pogrešnu nogu" i da, ostavljajuci ga bespomocnim, projuri prema golu.

Tada bi šutirao ili, što je cešce cinio, majstorski centrirao, unoseci ocajnicki strah u odbranu protivnika. Bio je poznat i po neuporedivim slobodnim udarcima koje je cesto pretvarao u golove. Pobedjivao je i najbolje golmane sveta.

To je, u najkracem , "vizit - karta" našeg zvanicno najboljeg fudbalera svih vremena, bez obzira što je UEFA tražila najboljeg samo u proteklih pola stoleca.

Dragan Džajic je 5.juna 1968. u Firenci, u mecu protiv nadobudnih Engleza koje je predvodio Bobi Mur, na neki nacin potvrdio da fudbal može da bude i umetnost. Tada je u trku prevario direktnog cuvara Vilsona, u šesnaestercu spustio na kolena teško savladivog kapitena Mura i onda, na sebi svojstven nacin, prevario Benksa koji je, nepomican i unezveren, video loptu tek kada se našla u mreži, tamo gde se spajaju precka i stativa.

Možda samo zbog tog gola i direktne pobede nad Englezima u polufinalu Kupa evropskih nacija, Dragan Džajic je zaslužio tradicionalnu "Zlatnu loptu" pariskog "Frans fudbala". Ona je zahvaljujuci pristrasnoj glasackoj mašini pripala Džordžu Bestu, jer je, tobože, Mancester junajted 1968. pobedio u Kupu evropskih šampiona, i to je bio najimpresivniji dogadjaj godine!? Za takvu odluku, legendarani Nemac Franc Bekenbauer je rekao da je "nepravedna, drska i sramotna".

Izuzetno talentovan, mali "Firi" sa Uba je vec u petnaestoj životnoj postao clan Crvene zvezde, jer je prethodno sjajno igrao na jednom turniru u Valjevu i lovci iz velikih klubova su ga odmah zapazili.

Kada je stigao do prve selekcije juniora, samo šest meseci kasnije prebacen je u prvi tim. Dr Aleksandar Obradovic mu je ukazao šansu 6.maja 1963, kada je, i sam silno iznenadjen, debitovao u mecu protiv titogradske Buducnosti s nepunih 17 godina. Vec u narednoj 1963/64 sezoni osvojio je prvu šampionsku titulu i, ne zadugo, postao predvodnik novog talasa sjajne generacije koja je tri puta uzastopno (1968, 1969. i 1970) osvajala titulu najboljih u konkurenciji "velike cetvorke".

Dragan Džajic je umeo i uvek imao snage da uzburka duhove na terenu. Bio je centralna licnost stotina i stotina zvanicnih meceva, junak broj 1 kad je najpotrebnije. U trenucima nadahnuca bio je nezadrživ. Cak i kad bi delovao indisponirano, smogao je snage da razgali navijace preciznim i za protivnièke golmane ubitacnim centaršutevima. Skroman po prirodi i samosvojan, znao je da nosi teret slave. Na terenu nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Medjutim, njegovo ponašanje izvan terena takodje je bilo fascinantno. Malo je fudbalera koji su kao on, zahvaljujuci ocu Kristivoju i majci Vidosavi, svoje domace vaspitanje pokazivali na tako lep, prikladan i nenametljiv nacin.

Stjepan Bobek je, oduševljen Džajicem, uvek isticao da je bio bolji od svih i da je zasluženo, pune dve i po decenije, nosio oreol reprezentativnog rekordera. Igrao je dva puta za svetsku selekciju (Rio 1968. i Pariz 1969.) i cetiri puta za evropsku (Lisabon 1970, Moksva 1972, Hamburg i Bazel (1973).

Možda mu najviše godi priznanje Madjara Florijana Alberta koji je, po povratku iz Rija 1968, izjavio: "Igrali smo vrlo dobro Amansio, Overat, Bekenbauer, Marzolini i ja, ali smo u necemu ostali dužni Brazilcima. Jedini, medjutim, koji je Brazilce potpuno osvojio bio je Jugosloven Džajic. Svi mi bili smo nekako statisti i u njegovoj senci…"

Izuzetno brz, snažan i odlican dribler, do perfekcije je doveo centaršut kojim je u Zvezdinom dresu najviše proslavio Vojina Lazarevica, kasnije Zorana Filipovica i Dušana Savica.

Dugo je trajao, doživeo niz spektakularnih meceva i bio neobicno cenjen u svetu.

Mogao je da nastavi karijeru u mocnom i trofejnom Real Madridu, Španci su ga uporno jurili, ali nije i otišao na "Šamarten" ". O toj epizodi nerado govori, kao što se sa prijatnim uzdahom seca Bastije i dve godine provedene na Korzici, s namerom da se što pre vrati u svoju Crvenu zvezdu.

Da prica o sportskoj karijeri našeg najistaknutijeg fudbalera ne bude do kraja bajkovita, nezaobilazno je evocirati trenutke kada je kao kapiten u nameri da zaštiti saigrace gubio kontrolu, kao u Jeni i onom inkriminisanom mecu protiv Karl Cajsa, zbog cega je kasnije Crvena zvezda, verovatno, izgubila i šansu da se plasira u finale Kupa evropskih šampiona. Irski sudija Džon Karpenter je dobro znao da Dragan Džajic nije kriv za incident, ali je uspeo da ga isprovocira i iskljuci. Nije mogao da igra protiv Panatinaikosa u Beogradu i Atini, jer je drasticno kažnjen, zbog cega je najviše ispaštala Crvena zvezda.

U celini gledano, najsnažniji utisak je da je sudbina Draganu Džajicu, ne samo kroz igracku karijeru, odredila - trijumf. Postao je dobitnik, jer je bio fudbaler ogromnih mogucnosti i ostvarenja. Posedovao je i nešto mnogo bitnije: fluid kojim je zracio i dejstvovao na navijace.Bio je super as koji to nikad nije ispoljavao, iako su i laici znali da uglavnom, na terenu i oko njega, sve zavisi od Dragana Džajica.

Bio je svestan da na terenu pušta neke skrivene opruge u sebi i kao magicnim štapicem uklanja protivnike, upucuje stravicne centaršuteve i, ne retko, direktno ugrožava gol cak i udarcima iz kornera.

Kada je debitovo u A reprezentaciji 17.juna 1964., verovatno nije slutio da ce zlatni, jubilarni 50.mec odigrati 9.maja 1971. i da ce samo godinu dana kasnije 11.oktobra 1972, u Londonu (bilo je 1:1 protiv Engleza) srušiti dotadašnji rekord Branka Zebeca. Dakle, za samo osam godina jedinstven podvig i nacionalni rekord!

Igrajuci bezmalo dve decenije za Crvenu zvezdu, Dragan Džajic je postavio nekoliko rekorda koje je teško dostici i oboriti. Kao što je teško i pomisliti da neko, kao aktivan fudbaler, može da osvoji toliki broj titula prvaka i trofeja u nacionalnom kupu. Ne racunajuci radosti koje je doživeo u Bariju i Tokiju kao tehnicki direktor, ili u poslednjih nekoliko godina kao autoritativni predsednik kluba.

Jedan i jedinstven je Dragan Džajic. Zato s pravom, i toliko dugo, traje u fudbalu.